ŠIZELOM ĆEŠ ME – SMIRELOM ĆU TE
Bombardovanje 1999
19.55
Čas engleskog na spensu… čulo se nešto kao vatromet…
Završava se čas i izlazimo napolje, ljudi i dalje sede u baštama kafića, sirene su već prošle. Po mene su došle obe tetke i tata. Troje kola po mene jednog…
Kažu, počelo bombardovanje. Ništa ne razumem, dete sam… peti razred osnovne….
Agresija NATO je počela, Novi Sad je prvi na meti sejača smrti… sećam se da sam samo uzeo dva CD-a sa igricama i da sam poslat kod babe i dede na Telep.
Igrao sam igrice svakog dana, naučio sve što je moglo da se nauči o svim avionima koji su tad leteli iznad nas… uz pomoć radioamatera smo uspevali da povežemo da li će bombardovati nas ili neki drugi grad. Kombinovali smo dojave odakle su poleteli i koji avioni su u pitanju sa podacima o bombama koje mogu da nose. Bilo nam je makar malo lakše kad bismo na ovaj način ubeđivali sebe da neće sipati smrt na nas…
Savki dan smo živeli od sirene do sirene, nije bilo mnogo brige u meni, samo strah. Plašili smo se jedni za druge, za naše roditelje. Bar ja jesam, Živeli smo pored zgrade Elektrovojvodine i nije mi bilo sve jedno što je svakog časa mogla bomba da padne i na nju… Ali svaki put kad se oglasila ŠIZELA, o kako mrzim taj zvuk, sam čekao sa strepnjom da zazvoni fixni kod babe i dede i da se moji jave… Od tog groznog zvuka od kog mi se i dan danas steže u grudima… sam osećao nalet snage koji me je menjao deo po deo. Učili smo lekciju o patriotizmu, ljubavi i životu. Bespomoćno dete koje ima ogromnu želju da se najebe majke skotovima koji bombarduju njegovu zemlju!
Nisam mogao ništa drugo da radim. Tada je u meni kuvalo od besa i želje da se svetim, da im bar malo vratim ono što su oni uradili Srbiji (tada Jugoslaviji). E da vam kažem nešto, ONI SU UZELI MOJE DETINJSTVO!!!!! Od tog terorističkog napada na moju zemlju, na otadžbinu više nisam imao mogućnost da budem dete. Bezbrižnost je jedna od osnovnih odlika detinjstva, a tada smo svi prestali da budemo bezbrižni. Srušiše mostove…. Na bombe pisali srećan vaskrs Srbima… svoj teroristički akt nazvali milosrdnim… Gađali vozove i sve šta su hteli… ali jedno nisu mogli da unište!
Nisu mogli da unište duh načeg naroda, nisu mogli da razbiju našu slogu! Neće nikad ni moći jer nam je stvarno u genima da pomažemo jedni drugima kad su teška vremena i zbog toga sam presrećan. Ubeđen sam i sada, dok pišem ovaj tekst, da ćemo zajedno pobediti i ovu pošast od Koronavirusa i izaći jači, složniji i solidarniji. Tome u prilog ide i naša sloga za vreme poplava 2014. Ne ponovile se…
Sada, posle više od 20 godina sam naučio važnu lekciju. Možda i jednu od najvažnijih u životu, a to je da se nikom nećemo svetiti za stradanje i nepravdu koja je načinjena našem narodu. Nikada se nećemo svetiti, ali ni praštati.
Nikom ne želim da ga budi zvuk ŠIZELE, a da ga uspavljuje zvuk SMIRELE. Da gleda na sat kad će dobiti struju na par sati da može da gleda crtaće, tada je to bio prioritet jer smo bili deca… Ne želim nikom ni da gleda na sat i pita se zašto ŠIZELE još nema, a da oseti olakšanje kad je čuje jer zna da će posle nje opet SMIRELA pa će moći napolje sa drugarima. Ne želim… ISTO TAKO NE ZABORAVLJAM. Nisu oni meni uzeli detinjstvo, oni su ga UNIŠTILI. NISAM VIŠE MOGAO DA BUDEM PRAVO DETE.
ZATO IM NIKADA NEĆU ZABORAVITI!!
Duh naroda se ubiti ne može! Svi smo prkosili na svoj način, pokazivali neverovatnu količinu inata i zajedništva. Mali smo al naš duh nisu mogli da slome! Budimo jaki i sada, Solidarnost će nas sačuvati!
FOTOGRAFISAO MARTIN CANDIR
